Poljub življenja

Andrea Žigić Dolenec

ONA
“I’m gonna find someone to make me feel the way I should,” je pela Devil Doll, medtem ko je suzuki grabil noč in cesto. Čutila je utrujenost v glavi in mišicah. To vsiljeno-ležerno, poslovno-intimno in dolgočasno-sluzasto vzdušje, ki ga je zapustila, namesto da bi se mu brez razmisleka prepustila, jo je utrujalo. Predstavitev in dogovori so bili dolgi in vse, kar si je v tem trenutku želela, je bila lastna postelja. Od nje jo je ločilo še sto kilometrov.

ON
Howlin’ Wolf je zavijal v volčjem kraju, on pa je sedel zvaljen v MANov zračni sedež. Pot je poznal. Vedel je, da za tem ovinkom prihaja počivališče, na katerem je rešil tisto malo štoparko. Bila je šesta in bilo je dosti laže, kot je mislil. Pripravljena je, malo koketno, vstopila v kabino. Bilo je poletje kot zdaj in imela kratko obleko. Bila je polnejša z velikimi prsmi — kmečka punca z izzivalno dvignjenimi bradavičkami. Vozil je kakih trideset kilometrov, ustavil in izstopil. Mislila je, da je nekaj narobe s tovornjakom – skočila je iz kabine v svoji plapolajoči oblekici in se zazrla v gozd – približal se ji je izza hrbta in ji povohal lase. Požgečkala ga je po obrazu. Trenutek je okleval, potem pa se je spomnil, da so pred njim še ure vožnje in da potrebuje adrenalin. Zlomil ji je vrat z enim samim priučenim gibom. Vse se je zgodilo v sekundi, nobenega upora, nobenega glasu. Ni utegnila niti občutiti nevarnosti.

ONA
TPMS je pokazal, da je zadnja desna pnevmatika prazna. Upočasnila je in opazila počivališče. Ustavila je in pustila luči prižgane. Niti pomislila ni, da bi sama skušala zamenjati gumo. Signala ni bilo in mobi ji ni koristil. Ni ji preostalo drugega, kot da izstopi v lepljivo noč, izvleče evrotrikotnik, ga postavi ob cesto in upa, da ga bo kdo hitro opazil. Potem je prižgala cigareto, potegnila vodo iz plastenke in se približala prvim deblom gozda. Stala je in kadila, ko je zaslišala zvok, ki je prebodel tišino.

ON
Dobro se spomni, da je bila njena koža bela in mehka, malce vlažna. Zgrabil jo je pod pazduhama in odvlekel v gozd. Ni bilo daleč in tovornjak ga je varoval pred pogledi s ceste. Ni hitel, gledal je, kako se ji sezuvajo sandali, eden za drugim. Roke so ji visele ob telesu, glava je obvisela, dolgi lasje pa so se vlekli po tleh. Užival je v vsakem trenutku, ki se ga je trudil zapomniti, in ki se bo po potrebi vračal v mislhi, ko ga bo potreboval za dvig nivoja adrenalina na dolgih vožnjah. To ga je držalo budnega.
Privlekel jo je do prvega večjega grma in položil na zemljo. Še enkrat jo je pogledal. Pravzaprav mu niti ni bila všeč. Še boljše, lahko bi mu postalo žal, tega pa mi ni bilo treba. Potreboval je energijo ubijanja in pravkar je dobil tisto najboljše. Zadovoljen je nadaljeval pot, njo pa so našli šele peti dan s psi.

ONA
Zvok se je približeval. Slišati je bilo kot večji tovornjak, potem pa je zagledala še luči. Postavila se je na rob ceste in pomahala. Tovornjak je zavil in ustavil, voznik je izstopil in se napotil proti njej, osvetljen s suzukijevimi lučmi: ne previsok ne prenizek, s sproščenimi močnimi rokami. Obstal je korak pred njo. Gledal jo je – niti trenila ni – in ji podal dlan, veliko in preznojeno. Ni je motilo in to jo je vznemirilo.
Zagledala se je v njeno neobrito brado, spustila pogled na adamovo jabolko, ga znova dvignila in se srečala z njegovim. Usmerila je pogled proti gozdu, in ga ponovno vrnila, ko je ponovno vzpostavila nadzor nad sabo.
Gledal je njena usta, ko je izgovarjala svoje ime, potem pa je ona gledala njegova in poslušala njegov glas, ki se je vzpenjal po sproščenih glasilkah. Sploh ni slišala, kaj ji govori, poslušala je samo dih v ozadju vsake besede. V trenutku, ko je nehal govoriti, se ji je zazdelo, da jo je nekaj vprašal. Namesto da bi odgovorila, se je samo smehljala, preučevala obliko njegove glave in razmišljala, da je Aomame imela prav. Pomembna je oblika glave.

ON
Ko je videl žensko na počivališču, na tistem istem počivališču, ni mogel verjeti. Stari dobri spomini so priklicali veselje.
Ko se ji je bližal, si je predstavljal, kako ji s prsti lomi vretenca, eno za drugo, medtem ko ona kliče na pomoč.
“Dober večer.”
“Dober večer.”
Pomaknil se je korak bliže, ona pa se ni odmaknila. Samo stala je in ga gledala. Na vratu je občutil njen dih in v istem trenutku se mu je dvignil. Misle na lahko dostopno smrt in naval energije ga je vzburila kot porno revija, ko je bil še mulc.
“Guma ali kaj drugega?” je vprašal.
“Guma.”
Obrnila mu je hrbet in iskala francoski ključ v prtljažniku. Postavil se je za njo in jo potegnil k sebi. Z eno roko jo je držal okoli pasu, medtem ko je z drugo odmaknil lase z vratu in jo poljubil.
“Najprej delo, potem pleasure,” je rekla, stegnila vrat in privzdignila glavo na stran. V tem trenutku bi se strinjal z vsem, kar bi zahtevala od njega, odrekel bi se celo lahki in gotovi smrti na pustem počivališču.

ONA
“Vse življenje čakam moškega, ki me bo najprej poljubil na vrat. Če bi mi kdo rekel, da ga bom srečala sredi noči v tej vukojebini, bi mu rekla, da ni normalen,” si je mislila, ko je gledala njegove roke in si jih predstavljala povsod na sebi.
Odvil je kolo v tem položaju istočasno močan in šibek in vedela je, kaj mora narediti brez odlašanja.

ON
Čvekam bedarije, je pomislil med stavki, s katerimi ji je govoril, kako je nevarno, če ženska potuje sama ponoči in se ustavlja na pusti cesti, kjer ima noč zlobnejši pomen, in se pogovarja z neznanim moškim in da se izpostavlja takšni pogubi, ker se na krajih, kjer ni nikogar, dogaja marsikaj, še posebej lepim ženskam.
“Je to grožnja ali kompliment?” je vprašala.
“Kako daš kompliment ženski, ki je videti kot milijon dolarjev?”
Nasmejala se je: “Se pravi, grožnja.”
Molčal je in gledal njeno golo ramo. Razmišljal je, da bi jo zgrabil in odvlekel v gozd, kjer ni nikogar in ju nihče ne bi mogel najti. Želja je bila večja od smrti.

ONA
Ni mi treba vsega tega, kar se začne s pogledom in se potem gradi in komplicira, zlaga in razstavlja, ruši in izginja. Preveč zanosa prinaša preveč trpljenja, čeprav je trpljenja vedno preveč. Mislila si je to in se zavestno odrekala temu, kar bi jo lahko osrečilo, ker je vedela, da sledi obup.

ON
Nečesa takega ne srečaš dvakrat, to je večje od same smrti, izjema vredna predaje, nekdo, komur se ne upam nadejati, nekdo, zaradi kogar sem pripravljen postati nekdo drug. Kolikšna verjetnost je, da se prav na tem mestu srečata dva človeka, ki se ne poznata, a vesta vse, kar bi en o drugemu morala vedeti?
Šibkost je bila močnejša od potrebe po ubijanju – vstal je in ji brez besed podal francoski ključ.

ONA
Vzela ga je. Močno ga je pograbila in stisnila. Ležal je velik, težek in preznojen v njeni roki.
On se je sklonil, da bi spustil dvigalko. Čakala je, da konča, želela si je, da bi trajalo čim dlje, potem pa je v zadnjem trenutku, preden je lahko vstal, zamahnila s francozom in ga zadela v tilnik.

ON
Stegnil se je poleg nje na hrbet, kakor da bi čakal, da ga zajaha v najboljšem seksu. Njene noge so bile najboljši prizor, kar si jih je lahko zamislil.

ONA
Smrt je moj ljubimec, nikdar me ne razočara – ji je šlo skozi glavo, ko je sedala v suzukija, Beth Hart pa je pela:
“I don’t know why you came alon
At such a perfect time
But if I let you hang around
I’m bound to lose my mind.
‘Cause your hands may be strong.
But the feelings are all wrong
Your heart is as black as night”

Advertisements

Poljubac života

Andrea Žigić Dolenec

ONA
„I’m gonna find someone to make me feel the way I should“ – pjevala je Devil Doll dok je Suzuki grabio noć i cestu. Osjećala je umor u glavi i u mišićima. Bila joj je zamorna sva ta usiljeno-ležerna, poslovno-intimna i dosadno-ljigava atmosfera, koju je napustila, umjesto da joj se samo prepustila bez razmišljanja. Prezentacija i dogovori bili su dugi, i sve što je u ovom trenutku željela, bio je vlastiti krevet. Do njega je dijelilo još stotinjak kilometara.

ON
Howlin’ Wolf je zavijao u vučjem kraju, a on je sjedio zavaljen u MAN-ovom zračnom sjedalu. Put mu je bio poznat. Znao je da iza ovog zavoja dolazi odmorište na kojem je riješio onu malu stopisticu. Bila je šesta i bilo je puno lakše nego je mislio da će biti. Spremno je, pomalo koketno, ušla u kabinu. Bilo je ljeto, kao i sad, i ona je imala kratku haljinu. Bila je punija, s velikim sisama – seoska cura, izazovno podignutih jagodica. Vozio je nekih tridesetak kilometara, stao i izašao. Ona je mislila da nešto nije u redu s kamionom – iskočila je iz kabine u onoj svojoj lepršavoj haljinici i zagledala se u šumu – prišao joj je s leđa i pomirisao joj kosu. Poškakljala ga je po licu. Na trenutak se pokolebao, ali onda se sjetio da su pred njim još sati vožnje i da mu treba adrenalina. Slomio joj je vrat jednim, uvježbanim pokretom. Sve se dogodilo u sekundi, bez otpora, bez glasa. Nije stigla niti osjetiti opasnost.

ONA
TPMS je pokazivao da je zadnja desna guma prazna. Usporila je i spazila odmorište. Zaustavila se i ostavila uključena svjetla. Nije ni pomišljala da sama pokuša promijeniti gumu. Signala nije bilo i mobitel joj je bio beskoristan. Nije joj preostalo drugo nego izači u ljepljivu noć, izvaditi euro trokut, staviti ga uz cestu i nadati se da će ga netko ubrzo primijetiti. Nakon toga je zapalila cigaretu, potegnula vodu iz plastične boce i približila se prvim stablima šume. Stajala je tako i pušila kad je čula zvuk koji je probadao tišinu.

ON
Dobro se sjeća, koža joj je bila bijela i meka, malo vlažna. Uhvatio je ispod pazuha i odvukao u šumu. Nije bilo daleko i kamion ga je zaklanjao od pogleda s ceste. Nije se žurio, gledao je kako joj se sandale izuvaju, jedna pa druga. Ruke su joj visjele uz tijelo i glava joj je bila zabačena, a duga kosa vukla se po tlu. Uživao je u svakom trenutku, koji se trudio upamtiti i koji će, po potrebi, vraćati u mislima kad mu bude trebao za podizanje adrenalina na dugim vožnjama To ga je držalo budnim.
Dovukao je do prvog većeg grma i položio na zemlju. Pogledao ju još jednom. Zapravo mu se i nije sviđala. I bolje, mogao bi zažaliti, a to mu nije trebalo. Trebala mu je energija ubijanja i upravo je dobio ono najbolje od nje. Zadovoljan, nastavio je put, a nju su našli tek peti dan sa psima.

ONA
Zvuk se približavao. Čuo se kao veći kamion, a onda je ugledala i svjetla. Stala je uz rub ceste i mahnula. Kamion je skrenuo i zaustavio se, a vozač je izašao i krenuo prema njoj, osvijetljen svjetlima Suzukija: ni previsok, ni prenizak, opuštenih, jakih ruku. Stao je na korak ispred nje. Gledao je – nije treptala – i pružio joj je dlan, velik i oznojen. Nije joj smetalo i to je uznemirilo.
Zagledala se u njegovu neobrijanu bradu, spustila pogled na Adamovu jabučicu, a onda ga naglo podignula i susrela se s njegovim. Skrenula je pogled prema šumi, pa ga polako vratila, nakon što je ponovno uspostavila kontrolu nad sobom.
Gledao joj je usta dok je izgovarala svoje ime, a onda je ona gledala njegova i slušala njegov glas koji se uspinjao opuštenim glasnicama. Nije uopće čula što joj govori, samo je slušala dah u pozadini svake riječi. U trenutku kad je prestao govoriti, učinilo joj se da je postavio pitanje. Umjesto da odgovori, samo se smješkala, gledala oblik njegove glave i mislila kako je Aomame imala pravo. Bitan je oblik glave.

ON
Kad je vidio ženu na odmorištu, istom onom odmorištu, nije mogao vjerovati. Stara, dobra sjećanja prizvala su sreću.
Dok joj se približavao, zamišljao je kako joj prstima lomi kralješke, jednog po jednog, dok ona zapomaže.
„Dobra večer.“
„Dobra večer.“
Primaknuo se korak bliže, ali ona se nije odmaknula. Samo je stajala i gledala ga. Osjetio je njezin dah na vratu i digao mu se istog trena. Pomisao na lako dostupnu smrt i navalu energije uzbudila ga je kao porno časopis dok je bio klinac.
„Guma ili nešto drugo?“ pitao je.
„Guma.“
Okrenula mu je leđa i tražila francuski ključ u prtljažniku. Stao je iza nje i povukao je k sebi. Držao je jednom rukom oko struka, dok je drugom sklonio kosu s vrata i poljubio je.
„Prvo posao, onda pleasure“, rekla je, istežući vrat i podižući glavu u stranu. U tom trenutku pristao bi na sve što bi od njega tražila, čak i da se odrekne lake i sigurne smrti na pustom odmorištu.

ONA
„Cijeli život čekam muškarca koji će me prvo poljubiti u vrat. Da mi je netko rekao da u ga sresti usred noći, u ovoj vukojebini, rekla bih da nije normalan“, mislila je dok je gledala njegova ruke i zamišljala ih posvuda na sebi.
On je odvrtao gumu, istovremeno jak i bespomoćan u tom položaju i ona je znala što mora učiniti bez odgađanja.

ON
Meljem bez veze – mislio je između rečenica kojima joj je govorio koliko je opasno da žena putuje sama noću i da se zaustavlja na pustom putu, gdje noć ima opakije značenje, i da razgovara s nepoznatim muškarcem, i da se izlaže ovakvoj pogibelji jer svašta se događa na mjestima gdje nema nikoga, pogotovo lijepim ženama.
„Je li ovo prijetnja ili kompliment?“ pitala je.
„Kako dati kompliment ženi koja izgleda kao milijun dolara?“
Nasmijala se: „Dakle, prijetnja.“.
Šutio je i gledao njezino golo rame. Razmišljao je da je zgrabi i odvede u šumu na mjesto gdje nema nikoga i gdje ih nitko neće pronaći. Želja je bila veća od smrti.

ONA
Ne treba mi sve ovo što počinje pogledom, a onda se gradi i komplicira, slaže i rastače, ruši i nestaje. Previše zanosa donosi previše patnje, iako, patnje je uvijek previše. Mislila je to i svjesno se odricala onog što bi je moglo usrećiti jer je znala da slijedi očaj.

ON
Ovako nešto ne sreće se dvaput, ovo je veće i od smrti same, izuzetak vrijedan odustajanja, netko kome se ne usuđujem nadati, netko zbog koga sam spreman postati netko drugi. Kolika je vjerojatnost da se sretne, baš na ovome mjestu, dvoje ljudi koji se ne poznaju, ali znaju sve što trebaju znati jedno o drugome?
Slabost je bila jača od potrebe za ubijanjem – ustao je i pružio joj francuski ključ bez riječi.

ONA
Uzela ga je. Čvrsto ga je uhvatila i stisnula. Ležao je velik, težak i oznojen u njezinoj ruci.
On se sagnuo kako bi spustio dizalicu. Čekala je da završi, priželjkivala da potraje što duže, a onda, u posljednjem trenutku, prije nego je ustao, iz sve snage zamahnula francuzom i pogodila ga u potiljak.

ON
Ispružio se kraj nje na leđa, baš kao da čeka da ga zajaši u najboljem seksu ikad. Njezine noge bile su najbolji posljednji pogled koji je mogao zamisliti.

ONA
Smrt je moj najbolji ljubavnik, nikad me ne iznevjeri – prošlo joj je kroz glavu dok je ulazila u Suzuki, a Beth Hart je pjevala:
„I don’t know why you came along
At such a perfect time
But if I let you hang around
I’m bound to lose my mind.
‘Cause your hands may be strong.
But the feelings are all wrong
Your heart is as black as night“