Neskončna noč

Marko Popović

Zbudil sem se, takoj ko sem zaslišal odklepanje vrat. Srce se mi je zmeraj tako odzvalo na ta zvok. Pobral sem mobilca in pogledal na zaslon. 01:17. Prišel je ob najslabšem možnem času: prepozno, da bi bil trezen, prezgodaj, da bi bil utrujen. Najboljše, če sploh ne bi prišel. Zakaj ni spet spal pri babici in dedku?
„Je ata?“ je zašepetala sestra. V temi nisem videl njenega obraza, sem pa čutil, da ji srce razbija kot meni.
„Je, spi. Vse bo v redu,“ sem prepričeval bolj sebe kot njo. Nikogar nisem prepričal.
„Grem lahko k tebi v posteljo?“ je vprašala. „Prosim te!“
Nerad sem ji dovolil. Sem njen starejši brat, ki ima enajst let. Ko to pove ona, zveni veliko. Enkrat sem jo videl, kako se je izprsila pred deklico v parku, ki je bila za glavo višja od nje: „Moj brat ima enajst let!“
Stisnila se je k meni in se pokrila z odejo.
„Prosim te, ne hodi tja!“ je rekla.
„Ne bom, ne boj se,“ sem jo spet nalagal. Vedel sem, kako se je bala. Ampak bal sem se tudi sam. Bal sem se, da bom moral iti, če …
Ne, najbrž ne bo.
Oče je bil tih. Ni kričal in vpil na mamo. Slišala sva, da je iskal hrano. Slišala sva, kako mu mama pripravlja mizo in sprašuje, če bo jogurt ali mleko.
Potem dolgo nisva slišala nič, razen zvoka televizorja. Neka neumna resničnostna oddaja, na katero se je navlekla mama.
„No, vidiš, da je vse v redu,“ sem šepnil sestri.
Še bolj se je stisnila k meni. Ne, še vedno ni v redu. Oba sva to vedela. Varno je, šele ko oče leže in slišiva, kako smrči.
Bo že? sem pomislil in še enkrat preveril zaslon mobilca. 01:47. Kmalu zatem je oče vstal od mize in se napotil proti spalnici.
„Utišaj televizor,“ je rekel mimogrede.
Sekunde so minevale. Resničnostna oddaja ni bila tišja. Ga mama ni slišala? Ali ni našla daljinca?
Sestra me je stisnila za roko.
„Sem rekel, da stišaj to sranje!“ je zavpil oče. Zmeraj se je začelo tako, z neko neumno malenkostjo. Hrana je bila preslana, okno preveč odprto, televizor preglasen. Mama je končno ugasnila, a je bilo že prepozno.
Oče je že tulil, kako se nikdar ne more odpočiti, ko pride domov. Zmeraj hrup. Otroci preglasni ali mama preveč navija teve. Mama se je opravičevala, da je založila daljinca. Zakaj to počne, sem pomislil. Zakaj se preprosto ne umakne, ko začne vpiti? Nikdar ga ni umirila. Niti zdaj.
Sledil je udarec, najbrž klofuta. Mama je zakričala.
Sestra me je prijela za obe roki.
„Ne hodi, prosim te!“
Obstal sem. Najbolj zaradi strahu. Ko sem zadnjič priskočil mami na pomoč, me je oče pretepel s kablom. Po tistem tri dni nisem šel v šolo. Pri sebi sem molil, da bi se vse hitro končalo. Oče se bo nanjo še malo zdrl in odšel spat.
Ni se končalo. Oče je vpil vedno glasneje, mama ga je zaman prosila, naj neha. Potem se je stekla skrit v kuhinjo. Šel je za njo. Slišal sem, kako jo je ujel in udaril.
Ne, ne smem ostati v sobi. Moram pomagati mami. Jaz sem njen veliki sin.
„Ne hodi, prosim te!“ je sestra vpila skozi solze.
„Moram!“ sem ji rekel. „Ti počakaj tukaj.“
Takrat sem slišal, da se je nekaj razbilo. Poletel sem iz sobe in videl mamo, kako je ležala ob pomivalnem stroju, skrita pod kuhinjsko mizo, da so se ji videle samo noge.
„Mama!“ sem kriknil. Ni se premaknila.
Šel sem proti njej, a mi je oče zaprl pot. Srajco je imel raztrgano, obraz pa rdeč od sledi nohtov.
„Kaj si naredil mami?“ sem vprašal.
„Kaj te briga?“ je rekel in se mi približal. Ne, ne spet. Moral sem se zaščiti, nekaj vzeti. Pomislil sem na valjar, a je bil predaleč. Potem sem na mizi zagledal veliki kuhinjski nož. Zgrabil sem ga in ga pomolil proti njemu.
„Stran od mene!” sem zavpil.
Oče se je zasmejal.
„Nikdar ne seži po orožju,” je rekel. „Če ga nisi pripravljen uporabiti.”
Telo mi je drhtelo, ko sem stiskal ročaj noža in počasi stopal nazaj. Zakaj mama ne vstane?
„Mama!” sem zavpil še enkrat. Zaman.
Oče se mi je približal.
„Daj, piči me,” je tiho rekel. Nikdar ni tako govoril. Običajno je tudi name tulil kot na mamo, klel in me žalil, grozil, da me bo zabrisal iz stanovanja. Nikdar ni bil tako miren.
„Ne bližaj se mi!” sem zavpil. „Zares te bom zabodel!”
Spet se je nasmehnil.
„In kam me boš zabodel? V srce, trebuh, vrat? Kam?”
Odkimal sem. Nisem ga hotel raniti. Hotel sem samo, da gre in se nikdar več ne vrne. To ni več moj oče. To že zdavnaj ni več tisti človek, ki me je nosil na ramenih in mi bral zgodbe pred spanjem. Ne spomnim se več, kdaj je začel piti in se spremenil v takega nasilneža.
S ceste so se slišale sirene. Na srečo smo živeli v šestnajstnadstropnem bloku in nekdo od sosedov je gotovo slišal hrup in poklical policijo.
„Preveč kolebaš,” mi je rekel oče, kot bi me učil voziti kolo. „Hitreje moraš napasti.”
S hrbtom sem se zaletel v predalnik. Svetilka je padla in se razbila na parketu. Samo za trenutek sem odmaknil pogled. Bilo je dovolj. Oče me je zgrabil za roko in stisnil tako močno, da je dlan ostala brez krvi. Spustil sem nož. Dal mi je klofuto. In še eno. Padel sem po tleh. Kri mi je tekla iz nosa, v želodcu se mi je obračalo, kot da bom vsak trenutek bruhal. Skozi motno sliko očetovega obraza sta se prebijala zadah po alkoholu in njegov neznosno miren glas:
„Zdaj te bom naučil, kako se uporablja nož.”
Zgrabil me je za roko in jo dvignil. Potem je vzel nož, razširil noge in usmeril rezilo proti meni. Me bo zares ranil? sem pomislil. Tolikokrat me je pretepel, a zdaj sem se ga prvič zares bal.
„Prvič, ko vstopiš v boj, glej nasprotniku zmeraj v oči!” je govoril, medtem ko sem kot hipnotiziran zrl v rezilo noža, ki se je bleščal v šibki sobni svetlobi. Pomislil sem na mamo. Če jo je ubil, bo tudi mene in sestro? Na netu sem bral o takih primerih. Oče pride domov in pobije celo družino.
Tedaj sem zaslišal zvonec in udarce po vratih.
„Odprite! Policija!”
Trenutek upanja je trajal prekratko. Oče me je stisnil ob zid.
„Drugič, odločiti se moraš, kam in kako boš napadel!”
Nož je bil komaj par centimetrov stran od mene.
Udarci po vratih so postajali močnejši.
„Policija! Odpri!”
„In tretjič, ne smeš se izdati. Moraš fintirati. Spustiš se nazdol …”
Oče je zamahnil nizko, kot da me bo zabodel v trebuh. Nagonsko sem se zaščitil z dlanmi, on pa je hitro dvignil roko.
„Potem pa udariš od zgoraj!”
Zdaj ni bilo več zaščite. Rezilo noža je šlo naravnost proti mojim prsim.
Slišal sem, kako ključavnica popušča, a bilo je prepozno.
Začutil sem udarec točno nad srcem. Mehur se mi je izpraznil. Vsa tekočina je stekla iz mene čez moge. Bolečina se mi je širila po telesu. A bila je pretopa in prešibka. Spustil sem pogled in na prsih zagledal očetov kazalec.
Stari šolski trik. Nekdo dvigne svinčnik, kot da te bo zabodel, v zadnjem hipu pa spusti svinčnik in te piči s kazalcem.
Oče me je gledal resno.
„No, nečesa si se naučil,” je rekel, ko so se vrata odprla in sta se dva policaja znašla v stanovanju. Enega sem takoj prepoznal. Bil je že pri nas, tudi takrat zaradi klica soseda. Oče mu je rekel, da gre za malo hujši prepir. Mama je potrdila. Imela je majhno ranico na zgornji ustnici.
Zdaj je nepremično ležala na tleh. Policaj je pokleknil zraven nje.
Njegov kolega je nameril s pištolo v očeta.
„Odvrzi orožje in roke gor!”
Oče je ubogal brez ugovora. Policaj mu je nataknil lisice.
Sestra je pritekla k meni in se oprijela moje noge.
Spet sem zadihal in začutil, da se mi moči vračajo. Šla sva k mami in pokleknila zraven nje. Oči je imela zaprte, kri ji je tekla iz arkade. Policaj ji je otipal utrip.
„Srce deluje normalno,” je rekel. „Zaradi udarca je izgubila zavest.”
Stisnil sem jo za roko. Nekaj sem ji hotel reči, a sem imel v grlu cmok velikosti teniške žogice. Niti zajokati nisem mogel.
„Si dobro?” me je vprašal policaj. Pokimal sem. Policaj je šel v kopalnico in mi prinesel toaletni papir, da bi si obrisal kri z obraza. Potem naju je s sestro objel.
„Vse bo v redu,” nama je rekel. „Ne bojta se.”
Nisem se bal. Niti takrat, ko so odpeljali očeta, niti, ko je mama končno prišla k zavesti, niti, ko nam je policaj razlagal, kako moramo izpolniti prijavo in kako nas bo država zaščitila, niti, ko je končno zapustil naše stanovanje, niti, ko smo mama, sestra in jaz sedeli na trosedu in molčali, niti, ko sem stal ob oknu in gledal v noč, niti, ko se je končno pojavilo sonce.
Ves čas sem bil popolnoma miren, ker sem vedel, da je zdaj zares konec.
Vedel sem, da naslednjič ne bom kolebal.

Advertisements

Beskrajna noć

Marko Popović

Probudio sam se čim sam čuo otključavanje vrata. Moje srce je uvek reagovalo na taj zvuk. Podigao sam mobilni sa poda i pogledao u ekran. 01:17. Došao je u najgore vreme: prekasno da bi bio trezan, a prerano da bi bio umoran. Najbolje bi bilo da nije ni dolazio. Zašto nije ponovo spavao kod babe i dede?
„Jel’ to tata?“, šapnula je sestra. U mraku joj nisam video lice, ali sam osećao da joj srce lupa isto kao i moje.
„Jeste, spavaj. Sve će biti uredu.“ ubeđivao sam više sebe nego nju. Nikoga nisam ubedio.
„Mogu u tvoj krevet?“, pitala je. „Molim te!“
Nevoljno sam je pustio. Ja sam njen stariji brat koji ima jedanaest godina. Kad ona to kaže, to zvuči baš puno. Video sam jednom kako se isprsila pred devojčicom u parku koja je bila za glavu viša od nje: „Moj brat ima jedanaest godina!“
Sada se nabila uz mene i pokrila jorganom.
„Molim te nemoj da ideš tamo!“, rekla je.
„Neću, ne boj se“, ponovo sam slagao. Znao sam koliko se plašila. Ali plašio sam se i ja. Plašio sam se da ću morati da izađem ako…
Ne, valjda neće.
Tata je bio tih. Nije urlao i vikao na mamu. Čuli smo samo kako je tražio da jede. Čuli smo i kako mu majka postavlja sto i kako ga pita hoće li jogurt ili mleko.
Onda dugo nismo čuli ništa, osim zvuk sa televizora. Neki glupi rijaliti, na koji se mama navukla.
„Eto vidiš da je sve uredu.“, šapnuo sam sestri.
Ona se još više pribila uz mene. Ne, još uvek nije uredu. Znali smo to oboje. Sigurni smo tek kad tata legne i kada ga čujemo kako hrče.
Hoće li više?, pomislio sam i ponovo pogledao na ekran mobilnog. 01:47. Ubrzo potom, tata je konačno ustao sa stola i krenuo ka spavaćoj sobi.
„Utišaj taj televizor“, rekao je usput.
Sekunde su prolazile. Rijaliti nije postajao tiši. Da li ga mama nije čula? Ili nije mogla da nađe daljinski?
Sestra me je stisla za ruku.
„Rekao sam ti da utišaš to sranje!“, viknuo je otac. Tako je uvek počinjalo, jednom glupom sitnicom. Hrana mu je bila previše slana, prozor previše otvoren, televizor previše glasan. Majka ga je konačno ugasila, ali je bilo prekasno.
Otac je već urlao kako nikad ne može da se odmori kada dođe kući. Stalno je neka buka. Ili deca vrište, ili mama odvrne tv. Mama se izvinjavala, pravdala se da je daljinski negde zaturila. Zašto to radi?, pomislio sam. Zašto se samo ne skloni od njega kad počne da urla? Nikada ga nije smirila. Nije ni sad.
Usledio je udarac, verovatno šamar. Mama je vrisnula.
Sestra me je uhvatila sa obe ruke.
„Nemoj da ideš molim te!“
Zastao sam. Najviše iz straha. Prošli put kad sam izašao da pomognem mami, otac me je pretukao gajtanom od produžnog kabla. Posle toga tri dana nisam išao u školu. U sebi sam se pomolio da se sve brzo završiti. Otac će se još malo izvikati na nju i otići da spava.
Nije se završilo. Otac je urlao sve glasnije, majka ga je uzalud molila da prestane. Onda je potrčala u kuhinju da se skloni. On je krenuo za njom. Čuo sam kako je hvata i udara.
Ne, više ne smem da ostanem u sobi. Moram da pomognem mami. Ja sam njen veliki sin.
„Nemoj da ideš molim te!“, vikala je sestra kroz suze.
„Moram!“, rekao sam joj. „Ti ostani tu.“
Tada sam čuo kako se nešto razbilo. Izleteo sam iz sobe i video majku kako leži na podu pored sudopere, zaklonjenu trpezarijskim stolom tako da su joj se videle samo noge.
„Mama!“ viknuo sam. Nije se pomerila.
Pošao sam ka njoj, ali me je otac preprečio put. Košulja mu je bila pocepana, a lice crveno sa tragovima noktiju preko obraza.
„Šta si uradio mami?“, pitao sam.
„A što tebe briga?“, rekao je i pošao ka meni. Ne, ne opet. Morao sam da se zaštitim, da uzmem nešto. Pomislio sam na oklagiju, ali je bila predaleko. Onda sam na stolu ugledao veliki kuhinjski nož. Zgrabio sam ga i uperio ga u njega.
„Beži od mene!”, viknuo sam.
Otac se nasmejao.
„Nikad ne poteži oružije”, rekao je. „Ako nisi spreman da ga upotrebiš.”
Celo telo mi je drhtalo dok sam stiskao dršku noža i polako hodao unazad. Zašto mama ne ustaje?
„Mama!”, viknuo sam još jednom. Uzalud.
Otac mi se približio.
„Ajde ubodi me.”, rekao je tiho. Nikada nije tako govorio. Obično je i na mene urlao kao na majku, psovao me i vređao, pretio da će me izbaciti iz stana. Nikada nije bio ovako miran.
„Ne prilazi mi!”, vikao sam. „Ubošću te stvarno!”
Ponovo se osmehnuo.
„A gde ćeš me ubosti? U srce, u stomak, u vrat? Gde?”
Odmahnuo sam glavom. Nisam želeo da ga povredim. Želeo samo da ode i ne vrati se više nikad. To više nije moj otac. To već odavno nije onaj čovek koji me je nosio na ramenima i čitao priče pred spavanje. Više se ni ne sećam kad je počeo da pije i pretvorio se u ovakvog nasilnika.
Sa ulice su se začule sirene. Srećom, živeli smo u soliteru sa šesnaest spratova i neko od komšija je sigurno čuo buku i pozvao policiju.
„Previše oklevaš”, rekao mi je otac kao da me uči da vozim bickl. „Moraš brže da napadneš.”
Udario sam leđima u komodu. Lampa je pala i razbila se o parket. Samo na trenutak sam skrenuo pogled. To je bilo dovoljno. Otac me je uhvatio za ruku i stisnuo je tako da mi je čitava šaka ostala bez krvi. Ispustio sam nož. On mi je udario šamar. Pa još jedan. Pao sam na pod. Krv mi je curila iz nosa, u stomaku se prevrtalo kao da ču svakog časa povratiti. Kroz zamućenu sliku očevog lica probijali su se zadah alkohola i njegov nepodnošljivo miran glas:
„Sad ću da te naučim kako se koristi nož.”
Uhvatio me je za ruku i podigao. Onda je uzeo nož, pa raširio noge i uperio ošricu ka meni. Zar će me zaista povrediti?, pomislio sam. Toliko puta sam dobio batine od oca, ali sad ga se prvi put stvarno plašio.
„Prvo, kad ulaziš u borbu, uvek gledaj protivnika u oči!”, govorio je dok sam hipnotisano gledao u oštricu noža koja se presijavala na slabom sobnom svetlu. Pomislio sam na mamu. Ako je nju ubio, da li će sad i mene i sestru? Čitao sam o takvim slučajevima na netu. Otac dođe kući i ubije celu porodicu.
Tada sam začuo zvono i udarce o vrata.
„Otvorite! Policija!”
Trenutak nade trajao je prekratko. Otac me je saterao uza zid.
„Drugo, moraš da odlučiš tačno gde napadaš i kako napadaš!”
Nož je bio na jedva nekoliko santimetara od mene.
Udarci o vrata su bili sve jači.
„Policija! Otvaraj!”
„I treće, ne smeš da se odaješ. Moraš da fintiraš. Kreneš nadole…”
Otac je zamahnuo nisko kao da će me ubosti u stomak. Instiktivno sam pošao šakama da se zaštitim, ali on je naglo podigao ruku.
„A onda udariš odozgo!”
Sada više nije bilo zaštite. Oštrica noža išla je pravo ka mojim grudima.
Čuo sam kako brava popušta, ali bilo je kasno.
Udarac sam osetio tačno iznad srca. Bešika mi se ispraznila. Sva tečnost je izlašla iz mene i curila niz nogu. Bol se širio po telu. Ali bol je previše tup i previše slab. Spustio sam pogled i na svojim grudima vidio očev kažiprst.
Stari trik iz škole. Neko podigne olovku kao da će te ubosti njome, a onda u poslenjem trenutku spusti olovku i ubode te kažiprstom.
Otac me je gledao ozbiljno.
„Eto, nešto si naučio.”, rekao je kad su se vrata otvorila i dvojica policajaca upala u stan. Jednog sam odmah prepoznao. Već je dolazio kod nas, takođe na poziv komšija. Otac mu je tada rekao da je bila malo žustrija svađa. I majka mu je to potvrdila. Imala je samo manju rasekotinu na gornjoj usni.
Sada je mama ležala nepomično na podu. Policajac je kleknuo pored nje.
Njegov kolega je uperio pištolj u oca.
„Baci oružije i ruke u vis!”
Otac je bez reči poslušao. Policajac mu je vezao lisice
Sestra je dotrčala do mene i zakačila mi se za nogu.
Ponovo sam prodisao i osetio kako mi se snaga vraća. Otišli smo do majke i kleknuli pored nje. Oči su joj bile zatvorene, krv curila iz arkade. Policajac joj je opipavao puls.
„Srce joj radi normalno.”, rekao je. „Samo je izgubila svest od udarca.”
Stisnuo sam je za ruku. Želeo sam nešto da joj kažem, ali mi je u grlu stajala knedla veličine teniske loptice. Nisam mogao čak ni da plačem.
„Jesi li ti dobro?”, pitao me je policajac. Klimnuo sam glavom. Policajac je otišao do kupatila i doneo mi toalet papir da obrišem krv sa lica. Onda je zagrlio sestru i mene.
„Sve će biti uredu”, rekao nam je „Ne bojte se.”
I nisam se bojao. Ni kad su odveli oca, ni kad je mama konačno došla svesti, ni dok nam je policajac objašnjavao kako treba da podnesemo prijavu i kako će nas država zaštiti, ni kad je konačno otišao iz našeg stana, ni dok smo mama sestra i ja sedeli na trosedu i ćutali, ni dok sam stajao pored prozora i gledao u noć, ni kad se sunce konačno pojavilo.
Sve vreme sam bio savršeno miran, jer sam znao sam da je sada stvarno gotovo.
Znao sam da sledeći put neću oklevati.