Marko Popović

Probudio sam se čim sam čuo otključavanje vrata. Moje srce je uvek reagovalo na taj zvuk. Podigao sam mobilni sa poda i pogledao u ekran. 01:17. Došao je u najgore vreme: prekasno da bi bio trezan, a prerano da bi bio umoran. Najbolje bi bilo da nije ni dolazio. Zašto nije ponovo spavao kod babe i dede?
„Jel’ to tata?“, šapnula je sestra. U mraku joj nisam video lice, ali sam osećao da joj srce lupa isto kao i moje.
„Jeste, spavaj. Sve će biti uredu.“ ubeđivao sam više sebe nego nju. Nikoga nisam ubedio.
„Mogu u tvoj krevet?“, pitala je. „Molim te!“
Nevoljno sam je pustio. Ja sam njen stariji brat koji ima jedanaest godina. Kad ona to kaže, to zvuči baš puno. Video sam jednom kako se isprsila pred devojčicom u parku koja je bila za glavu viša od nje: „Moj brat ima jedanaest godina!“
Sada se nabila uz mene i pokrila jorganom.
„Molim te nemoj da ideš tamo!“, rekla je.
„Neću, ne boj se“, ponovo sam slagao. Znao sam koliko se plašila. Ali plašio sam se i ja. Plašio sam se da ću morati da izađem ako…
Ne, valjda neće.
Tata je bio tih. Nije urlao i vikao na mamu. Čuli smo samo kako je tražio da jede. Čuli smo i kako mu majka postavlja sto i kako ga pita hoće li jogurt ili mleko.
Onda dugo nismo čuli ništa, osim zvuk sa televizora. Neki glupi rijaliti, na koji se mama navukla.
„Eto vidiš da je sve uredu.“, šapnuo sam sestri.
Ona se još više pribila uz mene. Ne, još uvek nije uredu. Znali smo to oboje. Sigurni smo tek kad tata legne i kada ga čujemo kako hrče.
Hoće li više?, pomislio sam i ponovo pogledao na ekran mobilnog. 01:47. Ubrzo potom, tata je konačno ustao sa stola i krenuo ka spavaćoj sobi.
„Utišaj taj televizor“, rekao je usput.
Sekunde su prolazile. Rijaliti nije postajao tiši. Da li ga mama nije čula? Ili nije mogla da nađe daljinski?
Sestra me je stisla za ruku.
„Rekao sam ti da utišaš to sranje!“, viknuo je otac. Tako je uvek počinjalo, jednom glupom sitnicom. Hrana mu je bila previše slana, prozor previše otvoren, televizor previše glasan. Majka ga je konačno ugasila, ali je bilo prekasno.
Otac je već urlao kako nikad ne može da se odmori kada dođe kući. Stalno je neka buka. Ili deca vrište, ili mama odvrne tv. Mama se izvinjavala, pravdala se da je daljinski negde zaturila. Zašto to radi?, pomislio sam. Zašto se samo ne skloni od njega kad počne da urla? Nikada ga nije smirila. Nije ni sad.
Usledio je udarac, verovatno šamar. Mama je vrisnula.
Sestra me je uhvatila sa obe ruke.
„Nemoj da ideš molim te!“
Zastao sam. Najviše iz straha. Prošli put kad sam izašao da pomognem mami, otac me je pretukao gajtanom od produžnog kabla. Posle toga tri dana nisam išao u školu. U sebi sam se pomolio da se sve brzo završiti. Otac će se još malo izvikati na nju i otići da spava.
Nije se završilo. Otac je urlao sve glasnije, majka ga je uzalud molila da prestane. Onda je potrčala u kuhinju da se skloni. On je krenuo za njom. Čuo sam kako je hvata i udara.
Ne, više ne smem da ostanem u sobi. Moram da pomognem mami. Ja sam njen veliki sin.
„Nemoj da ideš molim te!“, vikala je sestra kroz suze.
„Moram!“, rekao sam joj. „Ti ostani tu.“
Tada sam čuo kako se nešto razbilo. Izleteo sam iz sobe i video majku kako leži na podu pored sudopere, zaklonjenu trpezarijskim stolom tako da su joj se videle samo noge.
„Mama!“ viknuo sam. Nije se pomerila.
Pošao sam ka njoj, ali me je otac preprečio put. Košulja mu je bila pocepana, a lice crveno sa tragovima noktiju preko obraza.
„Šta si uradio mami?“, pitao sam.
„A što tebe briga?“, rekao je i pošao ka meni. Ne, ne opet. Morao sam da se zaštitim, da uzmem nešto. Pomislio sam na oklagiju, ali je bila predaleko. Onda sam na stolu ugledao veliki kuhinjski nož. Zgrabio sam ga i uperio ga u njega.
„Beži od mene!”, viknuo sam.
Otac se nasmejao.
„Nikad ne poteži oružije”, rekao je. „Ako nisi spreman da ga upotrebiš.”
Celo telo mi je drhtalo dok sam stiskao dršku noža i polako hodao unazad. Zašto mama ne ustaje?
„Mama!”, viknuo sam još jednom. Uzalud.
Otac mi se približio.
„Ajde ubodi me.”, rekao je tiho. Nikada nije tako govorio. Obično je i na mene urlao kao na majku, psovao me i vređao, pretio da će me izbaciti iz stana. Nikada nije bio ovako miran.
„Ne prilazi mi!”, vikao sam. „Ubošću te stvarno!”
Ponovo se osmehnuo.
„A gde ćeš me ubosti? U srce, u stomak, u vrat? Gde?”
Odmahnuo sam glavom. Nisam želeo da ga povredim. Želeo samo da ode i ne vrati se više nikad. To više nije moj otac. To već odavno nije onaj čovek koji me je nosio na ramenima i čitao priče pred spavanje. Više se ni ne sećam kad je počeo da pije i pretvorio se u ovakvog nasilnika.
Sa ulice su se začule sirene. Srećom, živeli smo u soliteru sa šesnaest spratova i neko od komšija je sigurno čuo buku i pozvao policiju.
„Previše oklevaš”, rekao mi je otac kao da me uči da vozim bickl. „Moraš brže da napadneš.”
Udario sam leđima u komodu. Lampa je pala i razbila se o parket. Samo na trenutak sam skrenuo pogled. To je bilo dovoljno. Otac me je uhvatio za ruku i stisnuo je tako da mi je čitava šaka ostala bez krvi. Ispustio sam nož. On mi je udario šamar. Pa još jedan. Pao sam na pod. Krv mi je curila iz nosa, u stomaku se prevrtalo kao da ču svakog časa povratiti. Kroz zamućenu sliku očevog lica probijali su se zadah alkohola i njegov nepodnošljivo miran glas:
„Sad ću da te naučim kako se koristi nož.”
Uhvatio me je za ruku i podigao. Onda je uzeo nož, pa raširio noge i uperio ošricu ka meni. Zar će me zaista povrediti?, pomislio sam. Toliko puta sam dobio batine od oca, ali sad ga se prvi put stvarno plašio.
„Prvo, kad ulaziš u borbu, uvek gledaj protivnika u oči!”, govorio je dok sam hipnotisano gledao u oštricu noža koja se presijavala na slabom sobnom svetlu. Pomislio sam na mamu. Ako je nju ubio, da li će sad i mene i sestru? Čitao sam o takvim slučajevima na netu. Otac dođe kući i ubije celu porodicu.
Tada sam začuo zvono i udarce o vrata.
„Otvorite! Policija!”
Trenutak nade trajao je prekratko. Otac me je saterao uza zid.
„Drugo, moraš da odlučiš tačno gde napadaš i kako napadaš!”
Nož je bio na jedva nekoliko santimetara od mene.
Udarci o vrata su bili sve jači.
„Policija! Otvaraj!”
„I treće, ne smeš da se odaješ. Moraš da fintiraš. Kreneš nadole…”
Otac je zamahnuo nisko kao da će me ubosti u stomak. Instiktivno sam pošao šakama da se zaštitim, ali on je naglo podigao ruku.
„A onda udariš odozgo!”
Sada više nije bilo zaštite. Oštrica noža išla je pravo ka mojim grudima.
Čuo sam kako brava popušta, ali bilo je kasno.
Udarac sam osetio tačno iznad srca. Bešika mi se ispraznila. Sva tečnost je izlašla iz mene i curila niz nogu. Bol se širio po telu. Ali bol je previše tup i previše slab. Spustio sam pogled i na svojim grudima vidio očev kažiprst.
Stari trik iz škole. Neko podigne olovku kao da će te ubosti njome, a onda u poslenjem trenutku spusti olovku i ubode te kažiprstom.
Otac me je gledao ozbiljno.
„Eto, nešto si naučio.”, rekao je kad su se vrata otvorila i dvojica policajaca upala u stan. Jednog sam odmah prepoznao. Već je dolazio kod nas, takođe na poziv komšija. Otac mu je tada rekao da je bila malo žustrija svađa. I majka mu je to potvrdila. Imala je samo manju rasekotinu na gornjoj usni.
Sada je mama ležala nepomično na podu. Policajac je kleknuo pored nje.
Njegov kolega je uperio pištolj u oca.
„Baci oružije i ruke u vis!”
Otac je bez reči poslušao. Policajac mu je vezao lisice
Sestra je dotrčala do mene i zakačila mi se za nogu.
Ponovo sam prodisao i osetio kako mi se snaga vraća. Otišli smo do majke i kleknuli pored nje. Oči su joj bile zatvorene, krv curila iz arkade. Policajac joj je opipavao puls.
„Srce joj radi normalno.”, rekao je. „Samo je izgubila svest od udarca.”
Stisnuo sam je za ruku. Želeo sam nešto da joj kažem, ali mi je u grlu stajala knedla veličine teniske loptice. Nisam mogao čak ni da plačem.
„Jesi li ti dobro?”, pitao me je policajac. Klimnuo sam glavom. Policajac je otišao do kupatila i doneo mi toalet papir da obrišem krv sa lica. Onda je zagrlio sestru i mene.
„Sve će biti uredu”, rekao nam je „Ne bojte se.”
I nisam se bojao. Ni kad su odveli oca, ni kad je mama konačno došla svesti, ni dok nam je policajac objašnjavao kako treba da podnesemo prijavu i kako će nas država zaštiti, ni kad je konačno otišao iz našeg stana, ni dok smo mama sestra i ja sedeli na trosedu i ćutali, ni dok sam stajao pored prozora i gledao u noć, ni kad se sunce konačno pojavilo.
Sve vreme sam bio savršeno miran, jer sam znao sam da je sada stvarno gotovo.
Znao sam da sledeći put neću oklevati.