Tukaj izstopim

Silvija Hinzmann

Bilo je že pozno jesensko popoldne, ko je Joe Prohaska ustavil starega kabrioleta pred vhodnimi vrati, ugasnil motor in izstopil. Čeprav ga je privedla navigacija, ni bil prepričan, ali gre res za hišo, v kateri je s starši preživel nekaj dni pri družini očetovega prijatelja v tem mestecu v Slavoniji. Ampak naslov Novakova 17 je bil točen, poznal ga je na pamet. Enonadstropna hiša z razpadajočo fasado in okni, na katerih so bile rolete, tako se mu je zdelo, več let spuščene, je stala za visokimi črnimi cipresami v dvorišču, zaraslem z grmovjem.
Prohaska ni bil sentimentalen. Zdavnaj je nehal razmišljati o razlogih, zaradi katerih je njegov oče konec šestdesetih odšel v Nemčijo. Tam je začel novo življenje in ko se je kasneje oženil z Nemko, kar so mu nekateri v družini zamerili, je prihajal z njo in sinom Josefom na morje v Istro in v rojstni kraj. Čez leta so Josefovi spomini na to provincialno mestece potonili v megli pozabe. A ko je pred dvema dnevoma zaradi smrtnega primera v družini prispel sem, se je vseeno odločil poiskati hišo v Novakovi ulici, ki se je nahajala na obrobju. Stal je na pločniku in razmišljal, ali ima kakšen smisel potrkati na vrata. V hiši nihče ne stanuje, to mu je bilo jasno. Izvlekel je mobitel iz žepa kavbojk, naredil nekaj fotografij in stopil proti avtu.
“Kaj pa imate tukaj za slikat? To je zasebna hiša,” zavpije človek, ki se je od nekod pojavil na dvorišču za vogalom hiše in prišel k vhodnim vratom iz zarjavelega kovanega železa. Imel je morda sedemdeset let, njegov obraz je bil bled in neobrit, redki sivi lasje pa so mu padali čez ovratnik na srajci.
Prohaska se nasmehne.
“O, pardon, hotel sem samo na hitro, za spomin … Tu so nekoč stanovali prijatelji mojih staršev. Slučajno sem v mestu, pa sem se ustavil, da bi …”
Ko je Prohasko opazoval skoz debela stekla očal, se je človek nasmehnil.
“A, tako, samo za spomin pravite? Potem je dobro. Veste, pri nas so vsakršni ljudje. Nikdar ne veš, s kom imaš opravka. Pred kratkim sem tukaj zalotil neke mulce, ki so za hišo kadili travo in pili pivo. Sem proti drogam in kriminalu. Kako ste rekli, da je bilo ime tem ljudem in kdaj je to bilo?”
“Enkrat konec sedemdesetih, imel sem devet ali deset let,” odvrne Prohaska, ne da bi odgovoril na prvi del vprašanja. Nekaj v starčevem pogledu ga je opomnilo, naj bo previden. To je bila njegova stara navada.
“Zares pred davnimi časi.” Starec se še bolj približa vhodnim vratom. “Dovolite, da se vam predstavim: Albert Kovačić, upokojeni učitelj angleščine.”
“Jaz sem Josef Prohaska, ampak kličejo me Joe.”
“Dobro, Joe, ste za kavo? Živim tu čez.” Albert zamahne z roko proti hiši na sosednjem dvorišču, ki se je skrivala pod ogromnim hrastom.
“Hvala, naprej moram, ne bi rad motil.”
“Mah, saj ne motite.” Albert odvije zarjavelo verigo, odpre škripajoča vrata, ponudi Prohaski roko in ga povleče za sabo. “No, vidite, kako pri nas vse propada. Če se spomnim, kako je bilo prej vse urejeno, čisto. A to so bili drugi časi. Zdaj gre vse k hudiču. Družina Marković, Olga in Vladimir sta bila zadnja lastnika. Dobro smo se razumeli, resno, nikdar jima ni bilo težko pomagati drugim. Odselila sta se v Ameriko v začetku devetdesetih, takoj po začetku vojne. Kaj naj rečem? To je ta prekleta politika. Njuna hči Slavica je šla z njima. A tako je življenje, izgubljamo vedno tisto najdražje. Hiša je bila dolga leta prazna, zdaj je že skoraj ruševina. Pred nekaj leti je prišla neka baraba, baje odvetnik iz Zagreba, pa je spraševal po lastnikih. Baje je hotel hišo kupiti ali prodati, a mu nisem mogel verjeti niti besede, nagnal sem in ga poslal saj veste kam, da ne bom prostaški. Kako ste rekli, da je bilo ime?”
“Prohaska, Joe Prohaska.”
“Ja, vem, mislim prijatelje vaših staršev.”
“Pisali so se Horvat.”
Prišla sta do visoke žive meje, v kateri se je nahajal ozek prehod na Albertovo dvorišče.
“Horvat, Horvat?” je ponovil Albert. “Tu jih je veliko in to je bilo najbrž, preden so se moji priselili sem.”
“Saj ni tako pomembno,” nejevoljno zamrmra Prohaska, saj mu je šele zdaj uspelo izvleči svojo iz Albertove roke. Stari ni opazil, da ga pelje kot majhnega otroka.
Povzpela sta se na teraso za Albertovo hišo.
“Sedite, grem po kavo.” Mrmraje v brado je Albert izginil v hiši.
Prohaska se spusti v trd, od moljev požrt naslanjač, potegne iz žepa zavojček cigaret, si prižge in razmišlja, zakaj je sploh bil za to neumno kavo in ali naj raje prenoči v hotelu ali se odpelja naprej. Po eni strani ni imel volje, da bi izgubil še več časa, po drugi pa se mu ni ljubilo preživeti najmanj pet ur za volanom, ker ga doma nihče ne čaka.
Čez nekaj minut se Albert vrne, postavi dve skodelici s kavo, sladkor in pepelnik na mizo, na katerem je ležal kup starih časopisov, odrine papir na stran in sede na razmajan stol.
“Stanujete tu sami?” ga vpraša Prohaska, samo zato, da bi nekaj rekel.
“O ja, sam. Včasih mi ena ženska pride pospravit, vse drugo pa lahko sam. In s čim se sicer ukvarjate?”
Prohaska se nasmehne. Spet to vprašanje, na katero ni rad odgovarjal. Še pred tremi leti je bil glavni komisar kriminalne policije v Stuttgartu z več kot dvajsetletnim stažem. Ko bi moral aretirati nekega moškega, ker se je zaprl v stanovanje bivše žene, ki ji je uspelo zbežati ven, in grozil, da bo ubil njuno malo hčerko, potem pa še sebe. Ni jim ga uspelo pregovoriti, naj malo izpusti in se preda. Vlomili so v stanovanje in prišlo je do streljanja. Moški je njegovega kolega zadel v prsi in ga na mestu ubil, Prohaska je ranil ugrabitelja v roko, mala pa je stekla Prohaski v naročje. Moškik je med padcem ustrelil in Prohaski zmrcvaril golenico. Njegovi kolegi so moškega zvezali, Prohaska pa je končal v bolnišnici. Po operaciji je nekaj tednov preživel na rehabilitaciji, potem pa pustil službo in postal zgodnji upokojenec. Da bi bila smola še večja, je njegova žena kmalu umrla. Joe Prohaska se je preselil v Istro, kupil staro zidanico v vasi Kloštar nad Limskim kanalom in jo obnovil. V Rovinju je živel njegov prijatelj iz otroštva Ivo Horvat, sin očetovega prijatelja iz Slavonije. Ivo se je rodil v Istri, bil je oženjen, od tasta pa je nasledil prodajalno fotografskih aparatov in opreme. Joe Prohaska je bil medtem njegov poslovni partner.
“Delam kot fotograf,” je na kratko odgovoril.
“A, razumem, zato ste slikali to hišo. Najprej sem pomislil, da ste nepremičninski agent. Kje ste rekli, da živite?”
“Blizu Rovinja.”
“Lepo, lepo, ampak Rovinj je precej drago mesto?”
“Ja, prav imate.” Prohaska ugasne cigareto in naskrivaj pogleda na uro. “Hvala za kavo, zdaj pa moram zares na pot.”
Vstala sta in si podala roke. Prohaska se spusti s terase, gre skozi živo mejo in je že skoraj na ulici, ko zasliši nekakšen hrup in vpitje iz Albertove hiše. Ne da bi razmišljal, se obrne in steče nazaj. Vpitja je bilo konec v trenutku, ko se je vrnil na teraso. Previdno vstopi v hišo, gre skozi kuhinjo in pokuka na hodnik. Vrata dnevne sobe so bila odprta, soba je bila v poltemi, Alberta pa nikjer.
“Albert, kje ste? Halo, je vse v redu?” zavpije Prohaska.
Nihče mu ne odgovori.
Za vrati sobe na koncu hodnika se je slišal tihi jok. Prohaska z nogo odrine vrata. Na omarici ob staromodni zakonski postelji je svetila rumenkasta svetilka. Na postelji, nastlani z blazinami, odejami in obleko je ležal odprt kovček. Na robu postelje je sedela starejša ženska. Drhtela je z vsem telesom, bolščala v prazno, v desni roki je držala velik kuhinjski nož. Albert je z razširjenimi rokami ležal pred njo med posteljo in zidom. Temni madeži krvi na njegovi srajci so postajali vse večji.
Prohaska vstopi v sobo, počepne k Albertu in mu skuša otipati utrip na vratu, ampak ni ga občutil.
Ženska trzne, pogleda Prohasko in položi nož na posteljo.
“Ni mu pomoči, konec je z njim,” je rekla s hrapavim glasom.
“In kdo ste vi?” vpraša Prohaska in se zravna.
“Jaz sem nihče in nič! Ampak zdaj lahko grem, kamor želim. Samo na hitro moram spakirati. Prav to sem hotela, pa se je pojavil Albert, začel je vzganjati hrup in me hotel udariti. Zdaj je končno mir in tišina. Bodite tako prijazni in mi pokličite taksi. Samo v kopalnico stopim in se na hitro umijem in očistim roke. Toliko krvi povsod.”
V šoku je, pomisli Prohaska.
“Seveda, takoj ga bom poklical. Povejte mi, kako vam je ime.”
“Pa saj vam je Albert povedal.”
“Vi ste ta, ki mu včasih pospravi hišo?”
“Ja, ja, samo da ne prihajam, ampak odhajam in to za vselej. Tukaj pospravljam, odkar se je tisto zgodilo.”
“Tisti zgodilo? Ne razumem.”
“Ni pomembno. Pokličite mi taksi, takoj!”
“Vi ste Slavica marković.”
Ženska se nasmehne. “Točno ta.”
“Ampak Albert je rekel, da ste odšli v Ameriko.”
“Pa saj vidite, da nisem. Ni me pustil oditi. Zadrževal me je kot v zaporu, kot svojo sužnjo. Bil je nasilen. Nihče ni imel pojma, da sem tu. Vi ste prvi po ne vem koliko letih, da vam je sploh dovolil stopiti na svoje dvorišče. Celo kavo vam je ponudil. Ne vem, kaj je hotel od vas. Ampak rešili ste me. Zato sem začela pakirati.”
“Zakaj ga niste že prej zapustili? Lahko bi pomoč poiskali pri sosedih, poklicali policijo?”
Slavica skoči na noge. V roki ima nož.
“To so moje zasebne zadeve. Pokličite taksi in izginite!”
“V redu, v redu. No, težava je v tem, da ste Alberta ubili. Zato ne morete nikamor, policijo moram poklicati.”
“Najprej taksi. Ko grem, pa pokličite kogar želite.” Zamahnila je z nožem, a Prohaska se umakne, jo zgrabi za roko, jo zvije za njen hrbet in nož pade na tla.
“Zdaj pa dovolj, umirite se!” Prohaska jo posede na posteljo in jo drži z eno roko, medtem ko z drugo skuša izvleži mobitel iz žepa. Slavica pa se nagne in ga ugrizne v dlan, da jo za hip spusti. Hitro se obrne na drugo stran postelje in zbeži ven. Prohaska skoči za njo, ampak ženska je izginila, kot bi jo pogoltnila črna zemlja.
Prohaska obstane na terasi, si besno prižge zigareto in pokliče policijo.
Ko je čez deset minut prispel policijski avto z dvema mladima policajema, je minilo skoraj pol ure, preden jima je pojasnil položaj. Zapisala sta si njegove podatke, poklicala kolege na kriminalističnem oddelku in tehnike za zavarovanje dokazov. Ko so prispeli, so preiskali Albertovo hišo in staro lopo na dvorišču. Prohaska je inšpektorju povedal, da je tudi sam prej delal na policiji, pa ga ni zanimalo. Odvrnil mu je, naj se raje ne meša v njegovo delo. Prohaska mu vseeno predlaga, naj preiščejo še sosednjo hišo.
“Tam je Slavica Marković prej stanovala.”
“To sem tako ali tako pravkar nameraval,” mu policaj odgovori nejevoljno.
Morali so vlomiti skozi vhodna vrata. Preiskali so vse prostore. Niso imeli dovolj ljudi, pa tudi luči niso delale, ker ni bilo elektrike. Spustila se je noč. Na ulici se je zbrala množica radovednih sosedov, prispela je tudi televizijska ekipa.
Slavico so našli v kleti s prerezanimi žilami na podlahteh. Prerezala si jih je s črepinjo vinske steklenice. Ležala je med dvema skrinjama, v katerih so kasneje našli okostji njenih staršev.
Prohaska je preostanek noči prebil v hotelu Slavonija in se naslednje jutro vrnil v Istro.
Dva dni kasneje ga je poklical Giovanni Rossi, inšpektor kriminalističnega oddelka policijske postaje Rovinj. Poznala sta se, odkar je Prohaska tukaj živel, in sta postala prijatelja.
Dobila sta se v barčku na obali.
“No, primer v Slavoniji je rešen. Po telefonu sem govoril s tamkajšnjim kolegom. Pravi, da je Albert Kovačić bil priča, morda pa celo pomočnik pri umoru zakoncev Marković. V kovčku v spalnici so našli dnevnik, ki ga je Slavica pisala kot deklica. V njem so zapisi, ki dokazujejo, da je zastrupila svoja starša, ker sta jo hotela odpeljati v tujino in jo proti njeni volji spraviti v bolnišnico za duševne bolnike. Zato je pregovorila Alberta, naj ji priskrbi dve veliki skrinji, domnevno za knjige, ki jih je želela vzeti s sabo v Ameriko.”
“Za knjige?”
“Ja, knjige. No vidiite, Joe, jaz ne berem ničesar, razen kar moram.”
“Morda je bil tudi Albert duševno moten. Vsaj zdelo se mi je tako. Ampak tako živeti in umreti je žalostno.”
“Ja, ja, priklenjena sta bila eden na drugega. Vi pa ste se znašli ob napačnem času na napačnem mestu.”
“Ja, ampak po naključju kot vedno.”

Advertisements

Izaći ću odavde

Silvija Hinzmann

Bilo je već kasno jesensko poslijepodne kad je Joe Prohaska svoj stari kabriolet zaustavio pred kapijom, ugasio motor i izašao. Iako ga je navigacija dovela, nije bio siguran radi li se zaista o kući u kojoj je sa svojim roditeljima proveo nekoliko dana kod obitelji očevog prijatelja u ovom gradiću u Slavoniji. Ali adresa Novakova 17 je bila točna, znao ju je još napamet. Jednokatnica otrcane fasade i prozorima na kojima su rolete kako se mu činilo već godinama bile spuštene, stajala je iza visokih crnih čempresa u žbunjem zaraslom drovištu.
Prohaska nije bio sentimentalan. Odavno je prestao razmišljati o razlozima zbog kojih je njegov otac krajem šezdesetih godina otišao u Njemačku. Tamo je započeo novi život i kad se kasnije oženio Njemicom, a što su mu neki iz obitelji zamjerili, dolazio je s njom i sinom Josefom na more u Istru i rodni kraj. Tijekom godina Jozefova su sjećanja na ovaj provincijalni gradić tonula u magli zaborava. Ali kad je prije dva dana zbog srmtnog slučaja u obitelji stigao ovamo, odlučio je ipak potražiti kuću u Novakovoj ulici koja se nalazila na periferiji. Stajao je na pločniku i razmišljao ima li smisla zakucati na vrata. Kuća je nenastanjena, to mu je je bilo jasno. Izvukao je mobitel iz džepa traperica, napravio nekoliko fotografija i pošao prema autu.
“A šta vi tu imate slikati? Ovo je privatna kuća”, povikne čovjek koji se odnekud pojvio u dvorištu iza ugla kuće i prišao kapiji od zahrđalog kovanog željeza. Imao je možda sedamdeset godina, lice mu je bilo blijedo i neobrijano, a rijetka sijeda kosa padala mu preko ovratnika košulje.
Prohaska se nasmiješi.
“O pardon, htio sam samo na brzinu, za uspomenu… Tu su nekad stanovali prijatelji mojih roditelja. Slučajno sam u gradu, pa sam stao da …”
Promatrajući Prohasku kroz debela stakla naočala, čovjek se nasmiješio.
“A, tako, kažete samo za uspomenu? Onda dobro. Znate, ima kod nas svakakvog svijeta. Nikad se ne zna, s kim čovjek ima posla. Nedavno sam tu zatekao neke balavce koji su iza kuće pušili travu i pili pivo. Ja sam protiv droga i kriminala. Kako ste rekli da su se zvali ti ljudi i kada je to bilo?”
“Negdje krajem sedamdesetih, bilo mi je devet ili deset godina”, odvrati Prohaska bez da odgovori na prvi dio pitanja. Nešto u pogledu starca potaknulo ga da bude oprezan. To mu je bila stara navika.
“Zaista, davno”. Starac priđe još bliže kapiji. “Dozvolite da se prestavim: Albert Kovačić, nastavnik engleskog jezika u mirovini.”
“Ja sam Jozef Prohaska, ali me zovu Joe.”
“Dobro, Joe, jeste li za kavu? Ja stanujem odmah tu preko.” Albert mahne rukom prema kući u susjednom dvorištu koja se skrivala ispod jednog ogromnog hrasta.
“Hvala, moram dalje, ne bih htio smetati.”
“Ma, ne smetate.” Albert odmota hrđavi lanac, otvori škripeću kapiju, pruži Prohaski ruku i povuče ga za sobom. “Evo, vidite kako kod nas sve propada. Kad se sjetim kako je prije bilo, sve uređeno, čisto. Al’ to su bila druga vremena. Sad sve odlazi k vragu. ObiteljMarković, Olga i Vladimir, bili su zadnji vlasnici. Dobro smo se slagali, stvarno, nikad im nije bilo teško da drugima pomognu. Odselili su se u Ameriku početkom devedesetih, odmah po početku rata. Šta da kažem? To vam je ta prokleta politika. Njihova kći Slavica je otišla snjima. Ali takav je život, gubimo uvijek ono najdraže. Kuća je godinama bila prazna, sad je skoro ruševina. Prije nekoliko godina došao je neki mangup, navodno odvjetnik iz Zagreba, pa se raspitivao za vlasnike, htio kuću navodno kupiti ili prodati, al’ sam mu nisam vjerovao ni rječi, potjerao sam ga i poslao u znate već kud, da ne budem prost. Kako ste rekli da je bilo ime?”
“Prohaska, Joe Prohaska.”
“Da, znam, mislim oni prijatelji vaših roditelja.”
“Zvali su se Horvat.”
Došli su do visoke živice u kojoj se nalazio uski prolaz u Albertovo dvorište.
“Horvat, Horvat?”, ponovi je Albert. “Tu ih ima jako puno, a bilo je to vjerojatno prije nego što su se moji ovamo doselili.”
“Nije toliko važno”, promrmlja Prohaska mrzovolno jer mu je tek sad uspjelo izvući ruku iz Albertove šake. Stari nije primijetio da ga vodi kao da je malo dijete.
Popeli su se na terasu iza Albertove kuće.
“Sjednite, idem po kavu.” Dalje nešto mrmljajući u bradu Albert nestane u kući.
Prohaska se spusti na tvrdu, moljcima izgriženu fotelju, izvadi iz džepa paketić cigareta, zapali jednu razmišljajući zašto je uopće pristao na tu blesavu kavu i da li bi bilo bolje da prenoći u hotelu ili da vozi dalje. S jedne strane nije imao volje gubiti još više vremena, a s druge strane mu se nije dalo provesti najmanje pet sati za volanom jer ga kod kuće nitko ne čeka.
Nakon nekoliko minuta Albert se vrati, stavi dve šalice s kavom, šećer i pepeljaru na stol na kojem je ležala razbacana hrpa starih novina i časopisa, gurne papire na stranu i sjedne na klimavu stolicu.
“Vi tu stanujete sami?”, upita Prohaska tek tako da nešto kaže.
“Da, da, sam. Ponekad mi dođe jedna žena pospremiti, sve drugo mogu sam. A čime se vi inače bavite?”
Prohaska se nasmješi. Opet to pitanje, na koje je nerado odgovarao. Do prije tri godine bio je glavni komisar krim- policije u Stuttgartu sa više od dva desetljeća staža. Kad mu je jedan muškarac kojeg su trebali uhiti jer se zatvorio u stan bivše žene, kojoj je uspjelo pobjeći van, i prijetio da će ubiti njihovu malu kćer, pa onda sebe. Nije im uspjelo nagovoriti ga na malu pusti i da se preda. Provalili su vrata, upali u stan i došlo je do pucnjave. Čovjek je jednog kolegu pogodcem u prsa na mjestu ubio, Prohaska je povredio otmičara hitcem u ruku, a mala otrčala Prohaski u naručje. Čovjek je još u padu pucao i Prohaski razmrskao potkoljenicu. Drugi kolege su čovjeka svezali, a Prohaska je završio u bolnici. Nakon operacije proveo je nekoliko tjedana na rehabilitaciji, onda napustio posao i postao rani umirovljenik. Da nesreća bude veća, njegova supruga je naglo urmla. Joe Prohaska se preselio u Istru, kupio staru kamenu kuću u Kloštaru, selu iznad Limskog kanala, i obnovio je. U Rovinju je živio njegov prijatelj iz djetinjstva, Ivo Horvat, sin očevog prijatelja iz Slavonije. Ivo se rodio u Istri, bio je oženjen, a od svekrva je naslijedio prodavaonicu fotoaparata i opreme. Joe Prohaska je u međuvremenu bio njegov poslovni partner.
“Radim kao fotograf”, odgovorio je kratko.
“A, razumijem, onda ste zato slikali tu kuću. Prvo sam bio pomislio da ste neki agent za prodaju nekretnina. Gdje ste rekli da živite?”
“U blizini Rovinja.”
“Lijepo, lijepo, ali Rovinj je prilično skupo mjesto?”
“Da, imate pravo.” Prohaska ugasi cigaretu i krišom pogleda na sat. “Hvala na kavi, ali sad moram stvarno na put.”
Ustali su i rukovali se. Prohaska siđe s terase, prođe kroz živicu i već je bio skoro na ulici, kad je čuo neku galamu i viku koja je dolazila iz Albertove kuće. Bez razmišljanja on se okrene i potrči natrag. Vika je prestala u trenutku kad se vratio na terasu. Uđe oprezno u kuću, prođe kuhinju i zaviri u hodnik. Vrata dnevnog boravka bila su otvorena, soba je bila u polumraku, ali Alberta nije bilo.
“Alberte, gdje ste? Halo, je li sve u redu?”, vikne Peohaska.
Ali mu nitko ne odgovori.
Iza vrata sobe na kraju hodnika čuo se tihi plač. Prohaska odgurne vrata nogom. Na ormariću pokraj staromodnog bračnog kreveta svjetlila je zućkasta svjetiljka. Na krevetu pretrpanom jastucima, pokrivačima i odjećom ležao je rasklopljen kofer. Na rubu kreveta sjedila je postarija žena. Drhtala je cijelim tijelom, zurila u prazno, a veliki kuhinjski nož držala u desnoj ruci. Albert je raširenih ruku ležao pred njom, između kreveta i zida. Tamne mrlje krvi na njegovoj košulji postajale su sve veće.
Prohaska uže u sobu, čučne uz Alberta i opipa mu bilo na vratu, alo ono se nije osjetilo.
Žena se trgne, pogleda Prohasku i polegne nož na krevet.
“Nema mu spasa, gotov je”, rekla je hrapavim glasom.
“A tko ste vi?”, upita Prohaska uspravi se.
“Ja nisam nitko i ništa! Ali sad mogu ići kud god mi je volja. Moram još brzo spakovati kofer. Baš sam to htjela, ali Albert se vratio i počeo galamiti i htio me udariti. Sad je konačno mir i tišina. Budite dobar, pozovite mi taksi. Idem kratko u kupaonu umiti se i oprati ruke. Toliko krvi svuda.”
U šoku je, pomisli Prohaska.
“Naravno, odmah ću nazvati. Recite mi kako se zovete.”
“Pa Albert vam je rekao.”
“Vi ste ta koja mu ponekad čisti kuću?”
“Da, da, samo što ne dolazim nego odlazim, i to zauvijek. Ja tu čistim odkako se ono desilo.”
“Ono desilo? Ne razumijem.”
“Nije važno. Zovite mi taksi, odmah!”
“Vi ste Slavica Marković.”
Žena se nasmješi. “Upravo ta.”
“Ali Albert je rekao da ste otišla u Ameriku.”
“Pa vidite da nisam. On mi nije dao da odem. Držao me kao u zatvoru, kao svoju robinju. Bio je nasilan. Nitko nije imao pojma da sam tu. Vi ste prvi nakon ne znam ni sama koliko godina kome je dozvolio da uopće uđe u njegovo dvorište. Čak vam je i kavu ponudio. Ne znam što je od vas htio. Ali vi ste me spasili. Zato sam počela pakovati.”
“Zašto ga niste ranije napustili? Mogla ste tražiti pomoć kod susjeda, pozvati policiju?”
Slavica skoči na noge. U ruci joj je bio nož.
“To su moje moje privatne stvari. Nazovite taksi i idite!”
“U redu, u redu. No, problem je taj da ste Alberta ubili. Zato ne možete nikuda, moram pozvati policiju.”
“Prvo taksi. Kad odem, zovite koga hoćete.” Zamahnula je nožem, ali se Prohaska izmakne, zgrabi je za ruku, zavrne iza leđa, a nož padne na pod.
“Sad je dosta, smirite se!” Projaska je posjedne na krevet, držeći je jednom rukom, dok je drugom pokušao izvući mobitel iz džepa. Ali Slavica se sagne i ugrize Prohasku za dlan, tako da je na trenutak ipak pustio. Ona se brzo okrene na drugu stranu kreveta i pobjegne van. Prohaska skoči za njom, ali je žena nestala kao da ju je progutala crna zemlja.
Prohaska stane na terasi, zapali ljutito cigaretu i nazove policiju.
Kad je nakon desetak minuta stigao policijski auto s dvojicom mladih policajaca, trebalo mu je skoro pola sata da im objasni situaciju. Upisali su njegove podatke, pozvali kolege kriminalističkog odjeljenja i tehičare za osiguranje dokaza, pa kad su ovi stigli, pretresli su Albertovu kuću i staru šupu u dvorištu. Prohaska je inspektoru rekao da je prije i sam radio kod policije, ali čovjeka to nije zanimalo. Odvratio mu da je bolje da se ne miješa u njegov posao. Prohaska mu ipak predloži da se treba pretresti i susjedna kuća.
“Tamo je Slavica Marković prije stanovala.”
“To sam tako i tako upravo htio narediti”, odgovori policajac nevoljko.
Morali su razvaliti ulazna vrata. Pretražili su sve prostorije. Nisu imali dovoljno ljudi i ni rasvjete jer struje naravno nije bilo. Spustila se noć. Na ulici se skupilo mnoštvo znatiželjnih susjeda, došla je i jedna TV-ekipa.
Slavicu su našli u podrumu prerezanih žila na podlakticama. Prerezala ih je krhotinom vinske boce. Ležala je između dvije škrinje u kojima su kasnije pronašli skeletirana tijela njezinih roditelja.
Prohaska je ostatak noći proveo u hotelu “Slavonija” i slijedećeg se jutra vratio u Istru.
Dva dana kasnije nazvao ga je Giovanni Rossi, inspektor kriminalističkog odjeljenja policijske postaje Rovinj. Znali su se otkako je Prohaska tu živio, sprijateljili se.
Našli su se u jednom kafiću na rivi.
“Eto, stvar u Slavoniji je rješena. Telefonirao sam sa tamošnjim kolegom. Kaže da je Albert Kovačić bio svjedok, a eventualno i pomoćnik kod ubojstva bračnog para Marković. U koferu u spavačoj sobi našli su dnevnik koji je Slavica pisala kao djevojka. Tamo ima zapisa koji dokazuju da je ona svoje roditelje otrovala jer su je htjeli povesti u inozemstvo i protiv njene volje smjestiti u bolnicu za duševne bolesnike. Zato je nagovorila Alberta da joj nabavi dve velike škrinje, navodno za knjige koje je htjela ponijeti u Ameriku.”
“Za knjige?”
“Da, knjige. Eto vidite, Joe, ja ne čitam ništa osim ono što moram.”
“Možda je Albert bio isto duševno poremećen. Meni se bar nekako pričinilo. Ali tako živjeti i tako umrijeti zaista je žalosno.”
“Da, da, oni su bili okovani jedan uz drugog. A vi ste se našli u krivo vrijeme na krivom mjestu.”
“Da, ali kao uvijek samo igrom slučaja.”